Кад се издвојише мало из света Синђа каза Пави за што је зове, наводећи ово:

Дошао, вели, некакав Турчин, хоџа, која ли је вера — брада му баш до појаса, а сва седа — па чудо живо што погађа. Ко му није отишао, томе није погодио. Има некакву старинску кожну књигу, те из ње ишчитава, па ти каже од прве до последње све што ће ти бити. Кад му иде толики други свет, хтела би да му отиде и она, Синђа, али сама не може, пошто хоџа све по две и две пушта да им меће белег а да иде с другим „жентурачама“ — мрзи је. Сирота је, удовица је, па мора од свакога да се склања и снебива. (У ствари цело село није могло дати џевапа стрина Синђи, а ко је хтео да остане на миру морао је просто њу митити). Јадној удовици најлакше је натрунити, па се боји да јој не извуку какав реп, ако би отишла с другом којом женом, јер најпосле, шта зна она шта јој хоџа може све погодити или прорећи, па што после да јој пуца брука по селу. А с Павом су своји; баш што и да чују не ће отићи никуд даље; а и она - Пава - штета би било да пропусти ову прилику, да не чује шта ли јој је суђено и ко ли је њен суђеник.

Ту Синђа гурну Паву: - „А онај црче за тобом! Јес очију ми! Лудује! Ал неће га шале