пало; а сад је у себи осећала, како јој је некако лакше рећи „слатки кнез,“ но само „кнез.“

И за што све то? И откуда на један пут све то? Како то дође? Нема одговора. Нека магла, некаква чудна, заносна магла, магла што опија и сипа сласт у груди — ето у таквом се стању налазила Пава, кад оној гомилици, где је она стојала с Петријом и друге две другарице — приђе стрина Синђа, дрпну Паву за рукав и рече јој: — „да ти кажем нешто“!

Њих две одмакоше мало у страну.

Стрина Синђа прво упита где јој је родбина. Пава одговори да је старији брат јамачно отишао да спреми кола, да јој отац и снаја јамачно још седе тамо под шатором, где их је отоич видела, а да јој најмлађи брат још ваљаде игра у колу.

Синђа се окрете и погледа свуд у наоколо.

— Благо теби срећна ли си.... само да ти кажем... ал прво да рекнеш драгичка — рече Синђа.

Пава је ћутала и гледала, не знајући шта да почне. Синђа се опет окрете и погледа по свету, као да је некога тражила у оној гомили.

— Но чек’ да се склонимо мало одавде; одидер амо да ти кажем нешто — рече она и опет дрпну Паву за рукав.