Ђаволаста Петрија имала је право. Пава је доиста опазила како је кнез непрестано за њом ишао, стајао близу до ње, помицао се за њом час лево час десно око кола и непрестано је гутао својим ватреним погледима.

Па не само то, она је чак чула хвалу његову: „Лепа девојка! Баш лепа девојка!“ долетило је у два маха до њених ушију, и она је знала да се то ње тиче.

Али лепа Пава била је тако исто и мудра, као што је била лепа. Сва ова пажња кнежева није у њој пробудила никакву сујетну наду. Она је знала да би с њене стране била махнитост кад би за један тренутак могла помислити на озбиљну љубав кнежеву. Она је јасно сазнавала да кнеза и њу, просту сељанку, дели таква провалија, коју ништа не може премостити. Ова се дакле није ни помишљу огрешила о чедност своју. Па ипак, кад се кнез удалио од кола, она је на један пут осетила неки немир и одмах се пустила. Она је и нехотице гледала дуго за кнезом, све док се није изгубио. Кад су остали викали „ура, живео! и она је неколико пута у себи поновила „ура, живео!“ „живео кнез“; „живео кнез Мутимир!“, а уз то име као да су се и нехотице у њеној души низали додатци: „Лепи Мутимир“, „добри, слатки Мутимир.“ Пре јој то ни на памет није