Она је осећала да су јој груди пуне неке тихе, благе, сетне радости, неке миле, драге и слатке туге. Она је жалила, туговала — али шта, за чим? Она се радовала и надала — али чему? Како? од кога? Иза свију ових питања била је само нејасна магла, у којој ни она сама није ништа даље распознавала.

Пави се чинило као да је она живела још одавно, врло давно, још много пре но што се и родила, и у том далеком, заборављеном животу као да је било вешто што је тако ведро и јасно, тако светло и радосно, тако неисказано мило, и драго и срцу слатко. И сад као да мину крај њене душе једна лака, провидљива, сјајна успомена из те лепе далеке прошлости, из тога сретног давно одбеглог живота, који као да је био тамо, тамо негде далеко, тамо горе, јамачно на једној од оних сјајних звездица, што се почињу палити на далеком обзорју и светлуцати на широком, угасито-плавом небу. И лепа Пава као да је жалила за нечим из те давне давнине, а у једно као да се радовала што се сетила тога слатког доба, које је дуго и дуго било заборављено.

Јес, с једне сјајне звезде био је слетео један малени анђелак љубави и облетајући око лепе Паве окрзнуо јој срце врхом перцета из злаћана крилашца свога.