- Тако бих ти се ја богме увалила код мога кнежића, изем му око. А што!.... ни њему не би било рђаво! Шта ми вали бајаги. Море вајн бих ти кнегиња ја била, здравља ми!

— Истина нос ми није баш тако згодан за светлу кнегињу, ал, најпосле, ако је само до носа стало могла би поручити да ми се скроји други нов нос. Јес, очију ми, бата ми прича да у Звониграду има мајстора, скроје ти они нов нос, па ништа ти красније. Они, каже, и вилице људима умећу, и зубе ти нове усаде и стаклено ти око наместе, и што год хоћеш!

Док је Петрија овако ђаволила, а њене се другарице смејале, сеоска момчадија у два - три маха прилазили су и зивкали у коло лепу Паву и њене друге. Али оне никако не хтедоше. Управо није хтела Пава, а без ње нису хтеле ни оне.

Лепа Пава осећала је нешто чудно у души. Овако као ово сад њој никад није било! Она је осећала и да је најсретнија девојка под небом, и да је најнесретније створење на земљи, и то обоје осећала је у један исти мах. Готова је била сваки час да заплаче, осећала је како јој се сузе саме пењу, како се капља по капља полако скупља у оку, али да ли су то сузе радости или сузе жалости ни она сама не би умела рећи.

Метаподаци

  • Силазак с престола : роман / написао Карио Амурели : ELTeC издање
  • Тодоровић, Пера (1852-1907)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Цветана Крстев
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Штампарија код "Просвете" COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1892 - Београд
  • Лиценца