се, очима својим не верујете. „Да л’ је она? да л’ није?“ „Аја! није она, откуд би њој онака руба и онолика лепота?“ — запиткујете се ви. „Она је, пос јој њен“ — вели мој клипан Вилип, — „она, ено познајем онај њени прћави носић.“

Петрија притиште средњим прстом врх од носа и диже га у вис, те га начини још прћавијим но што је.

— Ене — рече она, показујући тако другарицама редом свој задигнути нос — ене, како ми је леп нос; по некад ми дође да га од милоште откинем, а мој клипа Вилип вели да би ме по носу у хиљади познао. Тако би и овде било. Он би први повикао „она је, пос јој њен“, а ви би све нагрнуле за мном, па, „црна Петро, откуда ти то? па, црна Петро, откуда ти ово? а ја само погледам преко рамена и велим: „Откуда ми? купио ми мој кнежић“ — па само возим даље; тресе Петра море, те је на далеко нема.

Она показа како би дигла главу, вако би полако поносно ишла, и како би с висине гледала на своје другарице и пућила уста, а како би другарице с чуђењем за њом трчале и запиткивале је шта ти је ово, па шта ти је оно хватајући прстима њене хаљине да се увере да ли је баш истинска свила и кадива.