на сред чела). Па бих онда опет руку у кесу, па овако, па овако, па овако... (она је показивала то једном, то другом руком, како би из кнежеве кесе гртала паре и сипала их себи у недра), а кад би се овде набућило овако (она показа руком како би јој набрекла и одскочила пуна недра) а ја бих онда за часак кући да сручим у мој сандук, па онда потрч натраг моме кнежићу. Сад му више не би ништа говорила, но бих га ухватила овако преко среде. (Она сави руке другарици око паса) па би га стегла што год боље могу, па цмок одовуд, на цмок одонуд, па цмок, цмок, цмок, па у уста, па у оно лепо окце, па под грло, па заврат, па удри љуби, па удри грли, па удри гризи, па уједај, па стежи, па ваљај, па гњави.... и ју, леле мене, да ме ко не чује, рече несретна Петрија, осврћући се живо око себе, док су се њене другарице кривиле од смеха.

- Море, црне друге, немојте се од велика смеја... она доврши реченицу шапућући последњу реч свакој други на ухо, на шта се оне узеше још више смејати.

Петрија настави:

— Кад сутра дан, а Петра вози ли вози! Шушти ова ђида сва у само-самцитој свили и кадиви, а три нишке дуката спустиле се довде. А ви све зинуле, па се само крстите и камените