Враголаста Петрија прихвати, подигравајући од једне до друге другарице и вртећи се међу њима.

— Шта бих му рекла? Рекла бих му све што треба... Прво и прво рекла бих му да је леп, да је сладак, да је шећеран, да цркох за њим и да бих волела с њим се играти један пут но да ми бог да здравље.

Девојке пометаше мараме за уста и узеше се грохотом смејати и превијати се. Чак се и Пава смејала и ако је иначе једнако била нешто тужна.

— „Куку, часан је убио, шта говори.“

Петрија продужи:

— Друго и друго, рекла би му: „Мој лепи, мој слатки и мој мали кнежићу, кад си ми тако леп, изела те дајка, онда си јамачно и богат. Па дед, рођо моја, одреши дер ту твоју кнежевску кесицу да бркне у њу мало твоја слатка Петра и да види има ли ту што за њен рачун...

Девојке су се једнако смејале, а Петрија је бројала даље:

- Па бих онда прво и прво извукла један оволики дукат; (Она састави палце и кажипуте показујући колутом од прстију колики би голем дукат извукла), па бих онда тај дукат цап.... овде себи на чело. (Она састави три прста као оно кад човек хоће да се прекрсти и показа њима