Петрија је загрли.

- Немој тако, рођена моја: Па зар не знаш шта је шала, рђо једна, но још и за то да плачеш. Боже, боже, баш си дете!

— Што ми то говориш?... кад знаш да није! — рече Пава бришући сузе.

— Ама шалим се, лудо једна! А баш и да је, па шта! О! благо теби лудој! Мука је мени што ја нисам тако лепа, а да сам богдице ја као то ти, виделе би ви све ћеркане шта би Петра урадила.

Она се окрете другарици с лева и продужи.

- Бих, очију ми, бих сунца ми!

— Ама шта би, шта би? — упита другарица у лево.

- Шта бих? Ево шта бих — прихвати Петрија живо. - Кад он у мене издражди очи, гледала бих и ја у њега; баш овако слободно као ово у тебе.

Она дочепа другарицу за рамена, окрете је к себи и упиљи јој у очи:

— Ево овако! А ако би ми што год рекао, рекла бих и ја њему, па ето ти.

Петрија се пљесну рукама и окрете се полулево на петама.

Њене се другарице узеше смејати и запиткивати је у шали:

„Шта би му рекла? Шта би му рекла?“