за руку, а ја све стрепим да јој се што не откине за што ухватим. А гле ово — Петрија дочепа Паву за руку и три четири пута трже је што игда може.

Пава посрте.

— Куку, црна Петрија, не дрмусај ме тако, часан те убио! Гле, обали ми цвет! Боже, истина благо теби, црна Петрија, кад ти је тако увек до ђавољења — рече Пава подижући цвет са земље....

— Е, није, но ћу ваљаде кукати, или мудровати ка’ то ти? Али и ти си онај потуљени ђаво. Бајаги ти ниси видела како те кнез загледа. А знам да си му макар један пут намигнула.

Пава прво плану, па одмах за тим побледе као мртвац. Она хтеде нешто рећи, али њене бледе усне само задрхташе, па се онда жалосно укосише у страну, као оно код малог детета кад хоће да се заплаче. У оним бајним очима, на целом оном дивотном лицу на један пут се појави тих, миран али страховито дубок бол. Лепа Пава изгледала је у том тренутку као анђелска слика Рафаелове мученице. У њеним дивним, плавим очима заблиста се суза. — Она је ћутећки гледала у Петрију, и само што промуца:

— Ах, Петро, сестро! — па онда брзо окрете главу у страну, диже мараму на очи и бризну у плач.