Јес, бога ми. Ти ниси смела гледати, па јамачно и не знаш. Али ја заварам, заварам очи, па тек варакнем погледом на њега, а он запиљио у те, па не трепље. Јес, обадве ми очи.

— Ћути бога ти, Петрија, не зановетај ту, рече Пави срдито — Ја! он књаз, па ће гледати на ме сељанку. _

Пава диже мараму и обриса хладан зној с чела. У слепим очима поче је штрецати.

— Што ти је, Паво, бог с тобом, друго. Шта он мисли, ко му га зна, тек он с тебе није скидао очију, то ја знам. А најпосле, зар што смо ми сељанке, те смо ваљаде мимо свет. Што бајаги не би он могао волети и сељанку. Ене гле! Убило би га ово у врат? — рече весела Петрија и пљесну Паву по њеним лепим, белим, пуначким образима. — Море недам ја ово за десет варошанки, еј, — она уштину Паву за образ — погледај ти како је ово једро, па забрекло, па здраво, а код варошанке отобољио се образ као у краве измузено виме. Јес, здравља ми! Ето, кад оно лане долази наша Даринка из Звониграда. Узмем је ја овако за образ, а оно меко, сестро рођена, као пабушина. Па оне руке, па груди, све меко као памук - Петрија отпљуну — јес, очију ми; чисто човеку гадно и да ухвати, чисто му се чини, боже прости као да је све труло. Јес здравља ми, кад је мало повучем