Она се бејаше одвојила с три другарице и ту су заједно нешто ћућориле.

Момчадија, и посебице, и по два-три у гомилицама, долазили су и звали је да „отаљају још по једну,“ но она никако не хтеде. Кад су је салетали питањем што не игра, она се извињавала:

— Здравља ми, не могу. Нешто ми се ноге одсекоше.

Осећала је како је на махове обузима ватра, а на махове опет целим телом шине је студена језа, и њени румени образи побледе као крпа.

Њене су другарице говориле и даље; говориле су онако како обично говоре младе девојке, кад су добре друге, па једна другој казује све што јој је на срцу и на језику.

— И ју, рођена моја, па видели му оне пусте брчиће? Стоје му као коврчице. Куку, изем га!

— Црна, Петрија, па она уста! јао моја слатка усташца; румене се као јагода, мислиш сад ће крв из њих канути.

— Ама осети ли ти, Паво, како лепо замириса кад приђе к нама. Удари нека мира од њега, па, боже прости, као оно кад си у цркви.

— Бог с тобом, па ко ће ти мирисати кад он не ће. Њему и душа мирише.

- Црна, Паво с тебе никако није скидао очију.