Кнез се беше натурио за једном заиста дивном сељанком. (То је ваљда био први и последњи пут у животу кнеза Мутимира, да је његов избор пао доиста на лепоту, пристојну крунисане главе). Кнез је без зазора исказивао своје пожуде; он се нарочито обраћао доктору.

Доктор се нађе у неприлици; шта да ради? Да почне одвраћати кнеза, викнуће му: „зар и ти хоћеш да ме саветујеш?“ Да му учини по вољи, незгодно је. Доктор прибеже философији. За тили часак њему пролетоше кроз главу ове мисли:

„Којешта! Какве су то бајаги скрупуле. За што узимати ствар тако с трагичне стране? Зашто се не сетити како смо обично радили ми другови међу собом, како смо ми једен другом ишли на руку, како смо се помагали, један другом стварали згоде и прилике да се дође у додир „с идолом срца свог,“ па никоме није ни на ум падало да то крсти каквим ружним именом. Зар је овде што друго до једна обична ђачка историја? И што бајаги не би се могло учинити за љубав кнезу оно, што смо јуче обичним друговима чинили.

И доктор нађе изласка. Измирен са самим собом, он весело рече кнезу да ће ствар бити „у состојанију.“ Доктор се одвоји. Он је био вешт и практичан човек. Његовом оку није измакло