сад да исприча. Тада се могло свашта чути. Девојке су се погуркивале и шапутале:

„Куку, часан их убио! Шта им би те овако галатно говоре!“ И жене и девојке црвениле су и гледале у земљу, кад би какав момак до њих почео ујујукати и набрајати свакојаке мрсне изреке. По некад су девојке с узвиком „ју!“ пуштале се из кола и бегале од онога, који је поче безобразно бројати.

Растислав је већ давно био изуакао. Око кнеза се беше неприметно прикупила гомилица највећих швалера, што их је било у овоме друштву. Све млади, весели, расположени људи, пуни снаге и добре воље, а својски подгрејани старом румеником и шампањцем, а можда још више оним сјајним очима сеоских лепотица, и оним руменим образима и белим гроцима што се беле као снези на планини.

Кнез се био заборавио. Он се у овом тренутку потпуно беше изједначио са својим доктором, с млађим и старијим ађутантом, чак са својим секретаром, управо са свима младим образованијим људима, који су се ту нашли.

Они су оцењивали девојачку лепоту, мерили су шта је код које боље, слободно су просипали све што им на уста дође, а ови сладострасни говори само су их још више распаљивали.