- Неће бити подесио, господару, да сељаци баш тако пред вама...

Но кнез не даде чедноме намеснику да продужи. Он затиште уши обадвема рукама:

- Немојте, молим вас, господин Растиславе. Оставите ваш морал за друге трезније прилике. Сад просто немогу то да чујем, па љутили се, не љутили се.

— Е није тако — поче Растислав.

Но кнез га опет пресече:

- Е, није, није, него ћу ја бити као калуђер.

Доктор с осмехом примети:

— Па калуђери то најчешће и слушају.

Кнез прихвати:

— Ево, господин доктор лепо каже, то чак и калуђери слушају, а што да не чујем ја; то је народни обичај. А ви, господин Растиславе, ако нећете, ви се можете удалити кад то почне, а ми ћемо се чинити невешти.

У томе стигоше већ и до кола. На пољани је било управо три кола: једноме свирала свирајка, другоме цигани, а у трећем је дрњокао гајдаш. Кнез се упути овом последњем колу; оно је било највеће.

Чим угледаше кнеза, цигани умукоше, умуче и онај са свирајком и њихна кола престадоше, само је још гајдаш својски дувао — Сав