бити уморан и да би добро било да се одмори. Но кнез то одби најодсудније. На против, рече да ће сад ићи да гледа како игра народно коло и да чује народне поскочице уз игру, о којима је слушао да их има врло лепих, али и врло масних.

Растислав покуша да одврати кнеза од тога, али кнез га дочепа под руку и енергично повуче за собом. У исти мах осврте се и викну:

— Господин докторе!

Доктор притрча и у пристојној даљини узео обигравати око кнеза и намесника.

— Да видимо игру, да чујемо подскочице, Је л те господин, докторе? А има их веле дивотних. Мој професор књижевности говорио ми је да ни један народ на свету нема толико духа, појезије, досетљивости, хумора и дивне шале у својим песмама и изрекама, као што има наш народ. Ја хоћу да чујем све. Наредите, господин докторе, да младићи певају све слободно, као што то обично раде. Све, све! Нећу ништа да прикрију. Безобразно, не брезобразно, оно што могу да слушају свакога празника све сеоске девојке, могу да чујем и ја.

Доктор је с једне стране услужно одобравао кнезу, а с друге бојажљиво погледао на Растислава. Растислав се намршти, кашљуцну и поче: