Окренув се, си прво угледа иза себе омалена господина с великим цилиндром на глави. Био је љут као рис, од љутине није могао ни говорити. Он једва промуца: „ш... ш... ш... шта то учини?“ По несрећи кмет је и иначе јако личио на гусана. Његов дугачки црвени нос био је прави гусански кљун, па још кад узе сад шиштати, сви около опет прскоше у смех.

Кмет већ није знао шта ради, он оберучке удари малена господина по цилиндру, и натуче му га до ушију.

Кнез се грохотом смејао. Људи се умешаше те ову двојицу раздвојеше. Кмет је још шиштао: „ш... ш... ш... што ме дира?“

Међу тим мали господин у цилиндру није ни помишљао да вуче кмета за тур. То је учинио жандармски поручик, који се ту случајно десио кад се кмет гурао кроз гомилу.

На три четири корака иза кнеза, један гост беше сео на земљу, изуо десну чизму па је истреса. Притрча му млађи ађутант и узе га карати: „Шта то радиш, море! Зар се туна изуваш? Брже бежи, брже бежи одатле!“ Но газда је безбрижно тресао и даље своју чизму: „Ете, господине, запао ми камен па ме жуљи. Хоће ногу да ми осакати Морам да га истресем.“ И он је полако засукивао рукав, завлачио руку у чизму, пипао и тражио камичак.