да су лични осећаји варљиви, а пролетњи дани најлакше преваре човека да озебе. Кнез је био тврдоглав и доктор је морао призвати у помоћ и сунце, које већ нагиње заранцима, и хладан ветрић, који је мало час почео дувати, и загрејаност за време седења за столом, и капљице зноја, које су се једва опажале на кнежевом челу. Најпосле је узвикнуо: „Господару, учините ми ту милост, узмите огртач, ваш доктор вас моли, ваш доктор господару! Зар добри господар неће ништа да учини своме верном доктору.“

Богорадећи тако, доктор је с раширеним шињелом обигравао око кнеза док једва уграби тренутак и набаци му шињел на рамена.

Још се пило. Око кнеза тискала се читава гомила, сваки је грабио да се с господаром куцне. Некакав добро ћевлеисан газда у чоханом руху гурао се кроз гомилу да се протисне до кнеза. То је био кмет из оближњег села. Тешким трудом он се већ беше примакао својој мети, још мало, и он би већ поднео чашу кнезу са свим под нос, да га у тај мах неко не ухвати за тур и тако га повуче, да кмет љосну колико је дуг. Чаша се проли, оближњи му пружише руку да га подигну. Црвен као паприка, а љут као гуја, кмет се окрете. Он је видео како се кнез грохотом насмејао његовом паду. Кмет је сматрао да после ове срамоте, „не вреди му више ни живети.“