кад тек на један пут кроз цео сабор пуче глас: „одведоше Турци Арсенијеву Јаглику.“ То је била кршна млада из чувене Арсенијеве куће, а доведена тек то дана. Све се узруја као оно челе кад треснеш празник. Што би боље, одмах потрча за Турцима. После се чу где припуцаше пушке, а мало после доведоше људи отету младу. Сва је, јадна, била бледа као дувар, а леви јој рукав сав крвав, окрзнуо је пурак по више лакта. Арсенијева вамилија одведе жену кући, свирајке престадоше, цело се весеље поквари и свет се поче брзо разилазити. Убијено је било четири Турчина. После су Турци дуго трагали и тражили ко поби ону четворицу. И од целога сабора нико се не нађе да што прокаже. Тако се спасла Арсенијева кућа. А она четири умлаћена Турчина као да су у земљу пропала, нигде им трага не могоше Турци наћи. Многи су од њих тако пролазили. Тако смо се, мој господару, ми с твојим дедом тада злопатили и у невољи се сваком јаду довијали.

Старац је говорио дуго. Кнез је стајао пред њим и држао чашу у руци. Да ли с тога што је чаша била препуна, да ли с тога што је кнезу дрхтала рука — јамачно од узбуђења, — да ли са чега другог, тек кнежева се чаша пљускала, румене винске капље цедиле су се низ његову кнежевску униформу. Старији ађутант услужно