ми. Она мене поштује онако... као брата. А и ја њу. Шта ћу, нашла ми се жена и у нужди. Није, здравља, ми, што ви мислите. Баш сте лоле!“ А његов кревет као све се љуља, све се љуља. А Митра, ђаво, подвлачи му као руку под леђа и шапуће: „Чек’ овако!“ Час му се опет учини као да лежи у некаквом чуну. Чун се љуља а он се све боји да се не изврне. Види тамо на обали некакве људе и хтео би да им што довикне. Али таман он заусти а неко му метне шаку на уста.

И ако су гости поустајали, још се нису одмицали од стола. Ту у близини, разбијени у гомилице, они су разговарали. Највећа се гомила тискала око кнеза. Слуге су се провлачиле кроз гомиле с пуним бокалима и прилетали на помоћ чим виде да се негде чаше испразне. Сад је кнезу наздрављао здравицу некакав стогодишњи чича, ратни друг још деде кнежевог. И ако је био веома стар, чичица је жестоко подвикивао, а његове старачке очи бејаху се упалиле и сијале су као два жишка. Уз своју здравицу чича је казивао занимљиву причу, како су једном, баш ту код манастира, побили неке Турке.

„Била је преслава, света подолазило, боже, са свију страна, као ово сад. Јело се, пило и веселило, као ово сад. Младеж је већ почела била да окреће коло. Ја сам био однео гибаницу и тикву вина на трпезу где су седели старији људи,