вадити мараму и брисати се по лицу, јер од кнеза не само да је сипала жива ватра, но је, простићете, прскало и подоста пљувачке. Ала, како се цело друштво налазило у оном стању када „винце улегне у лице, а ракија почне беседити,“ то нико никоме није замерао ни за речи ни за дела. _

Кнез заврши говор и громовито, дуготрајно „ура! живео!“ проломи ваздух. Кнез устаде иза стола а за њим и сви остали. За столом их остаде само пет шест: двојица су спавала, један је два пут покушавао да устане, али га је клупа нешто вукла к себи, и он је обадва пута понова седао на њу. Најпосле реши се да и не покушава устајати Други један опет, наслоњен на руку, с одупртим лактом о сто, гледао је шта се ради у зачељу стола, час је нешто мрдао устима, час се кељио и покушавао да се и сам насмеје, кад чује како се други горе у зачељу гласно смеју. Али једно никако није могао да појми: где се управо ово он налази, и да ли му ваља куд год ићи или остати где је? Час му се учини да је у свом кревету, да лепо лежи полеђушке на везеном јастуку, што му га о имендану даде на „презент“ госпођа Митра, и све му се чини као да му неко иза леђа шапуће: „А, лоло једна, лежиш ли, лежиш на том јастуку? А Митра... а?“ А он као одговара: „Није, бога ми, није, здравља