— „Ама господар говори, бог те убио“ — „Море, циганин те убио, што да трудим бога, што се дереш, зар сам ја слеп те не видим ко је устао да говори“ — „Бре, не гурај, обалићеш столицу“ — „Чекај, молим те, да трчим горе да чујем шта говора књаз.“ —„Нека говори ко шта хоће, ја што знам, знам. Од наше Повратнице нема лепша намастира па иди куд ти драго.“ — „Еј, ти, чича, ћути сад. Видиш ли ко наздравља?“ — „Е, па живео господар! Вичите, бре децо, живео господар.“ — „Ала се онај попа ољољао;“ гле како се поводи.“ — „Ћут, бре, ти си ми бољи.“ — „Шта рече, шта рече господар?“ — „Бог га живео, он бог ме лепо вели.“ — „Ама шта, шта вели?“ — „Вели: ја ћу, браћо, све с народом.“ — „Ама ћути да чујем даље.“ — „Ене, ене, куца се.“

Оваке и стотину других речи прелетале су преко стола, сретале се, одјекивале и губиле се у општем брујању, које је владало у доњем крају стола, док је у зачељу кнез говорио.

За столом нико не беше већ на своме месту. Највише их се беше скупило око кнеза да чују шта говори. Кнез је напијао овоме крају, називајући га „гнездом из кога су излетели први соколови у величанственој борби за ослобођење.“ Кнез је говорио с таким одушевљењем и тако је узвикивао да је Растислав у два три маха морао