ме па „г. начелник, шта вам је ово? па, г. начелник, како вам је оно! па г. начелник, има те ли то и то? па г. начелник... Море! шта ме није питао. А ја све по реду, па ово је овако, господару; па ово има, господару; па све лепо једно по једно отаљавај, отаљавај, док даде Бог те се све добро сврши и господар оста задовољан и вели ми: „врло добро, г. начелник, томе сам се од вас и надао.“

Истина, ми смо напред видели какав је био кнежев састанак с начелником, и, колико се сећамо, међу њима нија се ништа десило што би било ма и налик на ово што г. Вујадин прича. Али он је толико желео да се све то баш тако деси, да је доиста и веровао све оно што је испричао проти. Бар њему се чинило да је све то тако било, а најпосле ко зна — можда је и бало.

Г. прота саслушао је начелников говор с пажњом, потврђујући да је све то тако, и да он по себи зна како је то тешко кад човек мора водити бригу о толиком народу.

Док су се начелник и прота бавили оваквим филозофским разговорима, у горњем челу наста читав урнебес. Кнез беше устао с чашом у руци да некоме наздрави. Са свију страна диже се жагор. Усклици се укрстише: „Пст! ћутите, господар говори“, „не вичи ти, што си разглавио вилице1.. „Хајд пашол, ти хоћеш да ме учиш“.