се ништа више није окретало и нашега начелника опет поче обузимати некакав сладуњав осећај, он се дичио и поносио самим собом и јасно је чуо како му некакав унутрашњи глас говори.

„Бравос, Вујадине! Алал ти вера, јуначки сине, кад си умео дотерати до толике славе да ти будеш глава и старешина оволиком свету! Округ! помисли болан колики је један округ; и то је све под твојом влашћу! Баш си човек, Вујадине!“

Међу тим г. прота, што је седео с десне стране до начелника Вујадина, као да је неким „наитијем“ прозрео мисли начелникове (а ко зна, можда је начелник и гласно изговорио ово што мисли) окрете се на једаред Вујадину:

— Начелник, тешка дужност! — рече г. прота.

— И велика дужност, прихвати Вујадин. Велика, велика г. прото! И света дужност! Јес, света дужност. Ја одговарам. Јес, молим покорно, одговарам и богу, и господару, и људима за овај народ. — Вујадин махну руком поносно, показујући безбројне шарене гомиле света, што се беше расуо по пољу. — А све ја ово моје, све је пода мном, свима ја заповедам и за све ја одговарам. Ето јуче, дошао господар, па никога не тражи, никога не пита, нити од кога захтева какав рачун, само сам ја на плацу. Извео