Начелнику Вујадину учини се као да се на један пут поче окретати и онај низ везаних коња, и онај плот за који су коњи били везани, и она школска зграда коју је заграђивао овај плот, — једном речи цео тај крај као да се на једаред помаче у лево и поче се окретати све на лево, све на лево. А начелнику Вујадину од некуда изненада паде на памет некаква старинска, већ заборављена песма:

„Хајд на лево, браца Стево!“

Начелнику узеше мрдати усне и он би јамачно и продекламовао ову песму, да га не помете у томе громовито „многаја љета,“ у чему је и он морао учествовати. „Многаја.... могаја... многаја...“ пође у почетку и које како сложно, на половини се замрси, а на свршетку се сасвим збрка и растроји. Али како тако одјекну и последњи глас „љета“, а за тим продужи се куцање, које још раније бејаху отпочели они који су раније били песму свршили. Куцну се и наш начелник Вујадин и истресе двадесету чашу. Бар он рече да је већ двадесета, а што рекла песма „да ко броји и више би било.“

Кад поново седоше, начелник Вујадин опет баци поглед у даљину; редови коња мирно су стојали везани за школски плот, само су реповима високо одмахивали, бранећи се од муха. Сад