За столом се седело по старешинству. У зачељу био је кнез; с десна намесник Растислав, а с лева, по нарочитој жељи кнежевој, био је посађен манастирски старешина. Даље се низала свита кнежева, прешарана овде онде угледнијим личностима из чиновништва и грађанства. С десне стране, на другом месту до Растислава, седео је кнежев доктор.

Гостију је било много. Сем кнежеве свите било је још преко 50 одличних грађана и чиновника. Ту је био и орловачки начелник Вујадин. Он је седео у средини совре и својим орловским погледом мерио лево и десно своје „подручно грађанство“, а његове начелничке груди високо су се надимале под утегнутом начелничком униформом. — Сав овај свет, што се видео тамо на пољани, све ове гомиле народа, сви ови људи, жене, деца, све је то спадало у његову подручност, све је то био његов народ, свима је њима он заповедао. Поглед му се оте далеко низ поље и он угледа чак тамо далеко низ коња, повезаних за школску ограду. И на један пут њему прође кроз главу мисао: „Јес, и они коњи спадају у моју подручност.“

После као да наиђе на њега нека сумња, да л’ баш и они спадају. — Спадају, спадају, охрабри се он, а и како би могло бити друкчије. Но шта се оно окреће? Шта ли се оно окреће?