Још од ране зоре у кнежевом двору све је било на ногама. Спремана су кола, коњи, пртљаг — јер је тамо требало и преноћити. —

Око 8 часова кренула се цела свита. Сем обичне пратње кнежеве, сад се беше придружило још и много друга света. Преко двеста грађана, махом сељака, јахало је далеко напред. Остраг се нанизало преко тридесет кола Орловчана и сељака из околине. Све се то добровољно кренуло да прати кнеза.

— Је ли ово истинско одушевљење? - упита кнез свога доктора, показујући руком на огромну масу света, која се беше кренула да га прати.

— Јесте, височанство; ово је доиста истинско одушевљење.

— Да, да, одушевљење јесте, а и истинско јесте, само не знам да ли за мене, или ради згодне прилике, која се дала, да се људи, под изговором патриотске службе, лепо провеселе — рече кнез пењући се у кола.

Доктор се дубоко поклони и рече с осмехом: