сад палило. Прозори се почеше китити свећама. Врева је одјекивала као да из земље извире. Орловац је личио на град из ког је кренуло све живо да се сели.

Око 9 часова чу се из даљине војна музика. Свет гурну на ту страну. Банда је непрестано свирала кнежеву химну. Музика је ишла напред, а за њом четири дуга реда с буктињама. Две певачке дружине ишле су са стране, а около налегла непрегледна гомила света. Цело ово море од људи сли се најпосле у пространу удољицу пред старим конаком. Та је удољица обично празна, но сад је била засађена зеленим гранама, окићеним безбројним, шареним лампионима. Ова чаробна шума, осветљена у стотини боја, личила је на какву вилинску башту, из хиљаду и једне ноћи, а посред тога сјаја и зеленила гамизало је хиљадама људи, обојега пола, свакога стања и доба. Ту је било добре две трећине цела Орловца.

За тим је настало оно што у таквим приликама обично бива. Музика је свирала, певачи су певали, свет је викао „ура, живео!“, кмет је поздравио кнеза беседом; кнез се захвалио с балкона другом беседом; обадве су беседе биле китњасте; било је ваздан узајамних хваљења. Кнез хвали „свој драги народ“; народ хвали „свога мила господара“; достојно је похваљена