хоћете да одбијете од себе блиске људе, који вам сваки дан требају, и без којих маћи не можете.

— Онда да се удварам моме Антону, мојим слугама и лакејима; они су најчешће са мном и највише ми требају — рече кнез подругљиво.

— Ваши саветници и заступници нису ваши лакеји. И шта ви управо хоћете! Да докажете како сте већи пријатељ народу но што сам му ја. Да ме уверите како је вама јако стало до народних интереса. И то све ви истичете преда мном! Буди бог с нама! Волете народ! Па лепо, одреците се своје књажевске плате! На вас једнога ова земља троши толико колико би било доста да се у потлаченим крајевима нашим издржава неколико стотина народних школа. Одреците се тих привилегија. Задовољите се приходима обична балканиска грађанина. Покажите на делу колико вам је народ мио. Ето, покушајте! — то је први корак на путу народњаштва — заврши Растислав подругљиво, а очи су му севале од љутине.

— То није начин! Тим средствима није ни један владар помогао своме народу — поче кнез, но Растислав га пресече.

— Да! „то није начин.“ А шта ја друго говорим! Дужности једнога владара друкчије су но дужности обична грађанина. Грађанину може и требати популаритет, али једном владару треба само ауторитет.