он је тако и требао и морао радити. „Народе снаго моја!“ — говорила су уста, а памет је налагала: „држи се моћних великаша око себе, њих привезуј за се, и кад имаш њих, онда имаш све.“ И ако је био прост, ваш је дед знао ово мудро правило. С тога се и држао Курјачића и других великаша. И док је тако радио — добро му је и било. Чим је окренуо друкчије — изгубио је престо. Узбудио је против себе великаше, и они су га сломили, а „народ“ та „снага његова“ није му могла ништа помоћи.

— Па ипак, реч „популарност“ није празан звук — примети кнез.

— Популарност једнога владара почиње на његовом прагу. Он прво мора бити „популаран“ код своје околине, код најближих људи: који га окружавају, који су сваки час с њим, и око њега, који му дају савете и упутства, који му стављају на расположење своју мудрост и своје искуство. Тешко сваком оном владару који, да би се удобрио варљивој сенци која се зове „народ,“ вређа и одбија од себе људе, који су ту око њега и који му сваки час требају. Јер, најпосле, ко је и шта је тај народ? У крајњој линији то је она несхватљива и нестална маса, коју води за собом како ко дочепа. И ради некаквих далеких људи, који вас и не познају, ви