онда, баш на против, мој јутрошњи говор треба да вам се допао, јер се у њему наглашује да народ за добра, која данас има, треба искључиво вама, намесништву, да благодари.

— Ах народ! Оставите, молим вас, ту демагошку реч. Она тако ружно звучи у устима једног владара! Бар преда ме немате потребе излазити с тим парадама. „Народ!“ Шта та реч значи у устима владара, то бар за нас, њине доглавнике, не може бити никаква тајна. С тога немојте бар преда мном! — рече Растислав, одмахнув руком срдито!

— Ви заборављате да сам ја унук човека који је узвикнуо — „Народе, снаго моја!“ и постао чувен са те своје изреке — примети кнез кратко.

— Не стоји тако — прихвати Растислав одсечно. — Ваш деда није постао чувен са те изреке. „Народе снаго моја“ — обична је фраза, без икаква даља значаја Она нити је коме што помогла, ни одмогла. Рђав сте пример узели! Бар то није више никаква тајна, шта је реч „народ“ значила у устима старога кнеза. Јес, „народе, снаго моја“ говорио је он док је та снага била уз њега. А кад се народ поведе за другим вођама, онда ваш деда, без предомишљања, издаје заповести да се тај народ и та „снага његова“ дочека топовским метцима. Као мудар владар,