После подне ваљало је изаћи мало у чаршију и проћи се пешке кроз Орловац. Кад је кнез поручио Растиславу да буде за 3 часа по подне готов, он одговори да је слаб и да никако не може излазити ни сад, ни довече.

Ма да га је ађутант уверавао да је Растислав доиста нешто мало слаб и да с тога не може изаћи, кнез је разумео да Растислав не излази с тога што је срдит. По повратку из шетње но граду, кнез око 6 часова оде Растиславу.

Између њих двојице развије се овај разговор:

- Ви сте нешто срдити, господине намесниче?

— Јесам — одговори Растислав сухо.

- Бих ли могао знати за узрок?

— Држим да га већ знате. Ваш поступак није био случајан; свака ваша реч била је нарочито одмерена и спремљена с извесном намером.

— Вас је, дакле, увредио мој опроштај с народом?

— Увредило ме није ништа. Овде није у питању ничије самољубље, но један велики државни принцип.

— Државни принцип?! — упита кнез зачуђено.