старији, провизор старији! А ови с брадицом, ово је провизор млађи. А онај на крају риђи, високи, оно је господин... како га оно зову?.... Оно и он је, молим покорно, провизор, али, опет, њега некако друкчије зову... јес, оно је г. цртало. А они седи, мали, ено они што се крије ономе иза леђа, он и не зна ваш језик, он мрнџа само швапски — и он учи децу вранцуски....

Растислав махну руком и климну главом:

— Доста, доста, хвала, г. начелниче — рече он.

— Ама, ја рекох, нећу ја то умети! Баш да беше то узео ко други — вајкао се начелник,

— Ништа, ништа, — рече Растислав и окрете се кнезу, који му беше почео нешто говорити француски, а на лицу му се сијао подругљив осмех.

Кнез се узе сам обраћати, то једном, то другом човеку; питао их је за име и одакле су; разбирао је за старе породице, чији су претци били у ближим односима с његовим дедом, и с многима је проговорио доста пријатних речи.

И Растислав се с многима разговарао. За тим је кнез био послужен; послужена је и цела свита. Кнез је највише разговарао с командантом меснога гарнизона. Најпосле су ђаци из побочне собе отпевали кнежеву химну, а око 11 часова кнез се опростио и удалио из дворане, праћен