— Ово је све, г. начелниче, из вашега подручја.

— Јесте, г. намесник, благодарим покорно, све је из мог подручја. Све отмјен свет, благодарим покорно, и све дошло добровољно, од срца, да поздрави господара, а и вас, молим покорно. Само доњи крај Лепетнице, молим покорно, није заступљен. Није разумео кмет, молим покорно. Вели „ако је под морање, ми ћемо сви с драге воље доћи“ а ја нисам хтео, молим покорно, под морање...

Растислав пресече начелника, бојећи се да овај не исприча још вешто лепше, и примети му:

— Добро би било, г. начелниче, да нам представите мало ове људе, да знамо ко су и одакле су.

— Јес, јес, молим покорно, добро би било, врло би добро било, само, молим покорно, бојим се нећу ја то умети.

— Та шта не ћете умети, то је проста ствар, казаћете нам ко су господа и одакле, — рече Растислав.

— Ама, јес, јес, молим покорно, оно, јео, ствар је врло проста, само, молим покорно, опет ја то не ћу умети.

Растислав повуче начелника за рукав.

— Ево, почните одавде — Он показа руком на гомилу свештеника, што је стојала у једном крају.