Тек у зло доба ствар се мало стиша. Вујадин осети где га неко гурну у леђа и прошапута му на ухо:

— Поклони се кнезу и представи се ко си.

Вујадин крочи незграпно пред кнеза и поче:

— Господару, ја сам, молим покорно, овде началник....

Вујадин немаде кад довршити, неко га снажно повуче за капут и опет му прошапута:

— Чекај сад.

У томе кнез отпоче своју кратку беседу, како он, као потомак династије Косанића и т. д. долази у стару престоницу Косанића и т. д., иде стопама својих предака и т. д., нада се да ће наћи код народа потпоре, одушевљења и т. д., и т. д...

Кнез ућута, а дворана се поче разлегати од громовитих: „Ура! Живео!“

Кад се и то сврши наста кратко ћутање. Оно би се јамачно претворило и у дуго ћутање, јер збуњени Вујадин беше већ заборавио шта му је ваљало рећи кнезу, — али сам кнез поправи ситуацију. Он се окрете начелнику и упита га:

— Ви сте овде начелник? и љубазно проговори с њим неколико речи. У томе приђе и Растислав.