Млађи ађутант баци још један поглед по дворани, сам помаче напред столицу за коју је имао сести кнез, ако већ хтедне седати, па онда оде.

Кад је било тачно 10 часова, врата на дворани широм се отворише и кнез уђе. Одмах за њим ишао је г. Растислав, а за овим остала свита.

Чим се кнез указа, начелник Вујадин окрете се свету, и, машући обадвема рукама, викну: „вичите ура! живео! вичите ура!“ А да би овима дао пример он и сам разглави вилице и што игда може викну: „Живео! Ура! Живео!“

Тек пошто је тако издао наредбу, која се чак у ходнику могла чути, начелник се једва сети, да се окрене кнезу лицем, а дотле је једнако стајао окренут леђима.

Међу тим кнез. како уђе, он оштро и гласно узвикну; „Помози бог, браћо!“

У томе се направи читава збрка. На кнежево „помози бог, браћо,“ неки сељаци заустише да одговоре: „Бог ти помогао, господару!“, али у тај исти мах они угледаше пред собом свога витешкога начелника како из све снаге измахује обадвема рукама и оштро заповеда: „вичите ура живео!“ — Кога сад да послушају. Људи се побркаше. Из гомиле се зачу збуњено: „Бог ти.... ура! живео!“