божјој“ — код нас је све могуће, па и то, да се свак пита: „што и ја не бих могао бити кнез?“

Једном избачена, ова мисмо није се више дала стукнути. Она се као црв улегла у срце и душу овога човека. Она му више није давала станка ни одморка; она га је, као сенка његова, свуда неодступно пратила. Ноћу, дању, у сну или на јави, она се мешала у сваку помисао, у сваки осећај његов и поступно се претварала у страховита џелата и гонитеља његова; она му је одагнала сан с очију; она му је одузела прохтев за јело, убила мир и спокојство душе његове, управо направила чудовиште од човека.

Има мисли које у свему потпуно личе на ујед бесног пса и врше исто дејство. Као оно ујед бесног пса, тако и оне уносе у тело човечије страшан, неизлечљив отров, који се полако угнезди, уђе у крв, у месо, у живце, у кости, уђе у сваку ћелију у организму, у сваку капљу крви, ту сазрева, јача, шири се, осваја све, обузима све, отровним клицама пали крв и нагони је да кључа по жилама, док најпосле, на страшном огњу болесничке ватруштине од лудила, цео организам не буде исцеђен, сасушен, испијен и спржен, те бедна жртва испушта помућену душу своју у најстрашнијим мукама.

Зла мисао, као и бесан пас, има своје оштре зубе; и кад их она ком год забије у срце — та се рана после лако не лечи.