„С тога молим, да се против реченог учитеља предузму најстрожије мере.“

За ову доставу тадашњи капетан, а садашња начелник, Вујадин повукао је грдну вуру и у мало није чак и службу изгубио. Од то доба решио се да увек пита, кад чује какву страну реч којој не зна крсна имена.

Било је у животу г. Вујадина још и много других занимљивих прича и причица, али ко би се сад сећао свега тога. И, ето, томе истоме г. Вујадину, пало је сад у део да игра улогу домаћина при дочеку његове светлости младога кнеза.

Кад је било четврт до 10 часова кнежев млађи ађутант упаде у дворану и упита г. начелника, је ли све у реду, јер ће господар одмах доћи.

— У реду је, молим покорно, — рече начелник и рашири обадве руке, показујући збор. — Ето, молим покорно, онако што се тиче, као што и сами видите, људи су мирни, слушају, чекају. Нема ништа, молим покорно, што би онако ишло куд год у страну. Собу смо, велимо, окадили. Окадили измирном, молим покорно. Послужење смо спремили! А шта би још друго, ја не знам. Народ је ту; провизори, свештеници, све је ту, и ђаци ће певати, па ја, као велим, спремни смо.