био још тек срески начелник, управо био је писар, па само заступао среског начелника. У том истом месту био је некакав учитељ црвењак, опасан човек и усијава глава. Између њега и тога учитеља развије се подмукла, али врло очајна борба. Учитељ је био вештији књизи и свима књижевним стварима, па је гледао сваком приликом да закачи г. среског за његову простоту.

Тако једног дана дође тај учитељ у кавану, где је било много света, па и г. срески. Реч по реч док ти се њих двоје дохвате. Нису се свађали, али су се онако „мало фино“ пецкали. Дед овако, дед овако, док ће тек на један пут рећи учитељ:

- Добро, добро, г. капетане, кад ти тако то велиш, онда кажи ти мени, бога ти, верујеш ли ти у екватор.

Капетан се нађе у чуду. Увек му је најгоре било с тим проклетим страним речима Свакоме би се јаду могао досетити, али шта ли му сад ово значи екватор?! Да л ће бити какав човек, или некаква књига, а и бог би га знао шта све може бити. С тога, пошто се подобро размислио, г. капетан рече:

- Е, не верујем, господине учо, ето, не верујем у екватор, па шта ћеш ми сад! Не верујем!

Учитељ прсну грохотом у смех и рече: