У 9½ часова велика дворана у староме дворцу била је већ пуна света. Парадни официрски мундири, нове поповске мантије с црвеном поставом, нова трговачка ћурчета, с лисичином и без лисичине, нови сури и црни, јако гајтанисани, сељачки гуњчићи и углађени, тек јутрос од кројача донесени црни капути, све се то сливало у једноставну шарену гомилу, из које се дизао неодређен, мало накисео задах и уздржан неразговетан жубор. Ордена тада још није било, као ово сад, и тек си овде онде из ретка могао видети по какав стран орден.

Све је ово било и важно и значајно, али начелник орловачки, он сам за себе, представљао је читаву знаменитост. То је био висок, средовечан човек, избријане браде, а бркова као у Краљевића Марка. Није био никакав школован човек, а до овако висока звања дошао је, како је сам говорио, „трудом и приљежањем“, поглавито умешношћу, - „коме свецу треба какав тропар.“ Народу се допадао што са сваким уме лепо, народски, а претпостављенима се допадао што „не зна бог зна шта, али добро слуша и никад не адвоцира.“ Цело своје образовање стекао је „по чувењу“, т.ј. слушајући како о чему мисле и суде други учевнији људи. По некад је та своја искуства и скупо плаћао. Тако му се једном приликом деси ова неприлика. Тада је