свет није хтео то ни чути, и ни пошто није дао да се ова „света бара“ затрпава.

Али сад, при доласку кнежевом, гунђање народно није помогло — „света бара“ насута је и Орловац се тако морао лишити једне знаменитости своје.

Иста је судбина постигла и други један споменик орловачки. То је био наерени дрвени мост, који је већ пуних 20 година тако стојао, накривљен на једну страну као какав богаљ. Ко год је први пут видео овај мост, морао је стати и гледати и дивити се чуду — како ди то не падне! Пиза има свој криви тороњ; Орловац је имао свој криви мост. И то је тако трајало скоро четврт века, а сад се и то морало дићи. Осечени су и набијени нови шипови, мост је исправљен и у Орловцу је једна знаменитост мање.

Извршене су и друге знамените реформе. Тако је отесано и побијено двадесет нових дирека, а на њих натакнуто 20 нових вењера.

Правдајући овај издатак, општински одбор уписао је поред тога свог решења о набавци вењера и ове знамените речи:

„Те нека се зна, и нека с колена на колено слава наша оде и до најдаљих потомака, да је славни град Орловац био тако осветљен, да није знао шта је ноћ и мрак, но му је дан био као и ноћ, а ноћ као и дан, јер је у свакој