на самом уласку у град, а имала је неке чудне особине. Никад није пресушивала, никад се није мрзла, избијала је некако из дубине и имала је чудан мирис, од кога се морао затварати нос. Била је црвенкаста.

О овој бари веровало се у околини да је постала од суза и крви некаква мученика и праведника, коме су Турци одсекли главу, па та одсечена глава утекла и овде се сакрила, а од њиних суза после постала цела ова бара.

С тога је блато из ове баре сматрано као лековито. Свет је долазио, односио блато кући парио се њиме, и, вели, да му је помагало.

Онај несносни „мирис“ свет је тумачио овако. Пре је блато лепо мирисало, сад се народ искварио, светитељска се глава на то наљутила и почела трунути. А кад нешто трули оно мора мало заударати, па ма то била и светитељска глава.

Истина, два млада безбожника, г. варошки лекар и г. окружни енжењер били су пустили глас да та бара није ништа друго до излив из некаква старинска канала, у који се стиче нечистота из свију варошких нужника, али за то своје „хуљење“ млади мудраци мал нису кожом платили.

Притеран у тескобу, г. енжењер је чак нудио да се откопа земља, па да сви виде како је тој „светој бари“ врело управо у нужнику, али