На његовом младићском лицу сијао се ведар осмех непомућене младићске радости, а његове румене усне и кроз дремеж су шапутале о љубави:

- Лепа земља!... богата природа!... широко изобиље!... За једнога човека овде има свега, а божанске љубави има за све!....

Кнез поћута мало после ових речи; за тим настави, не отварајући склопљене очи:

- Кад се пролази страшна грмљавина, она ухвати за ме оберучке и узвикну очајно: „Тешко нама, шта смо учинили! - ево бог се кара.“ - О.. о.. о! како сам је тада топло загрлио. „Није, милошто моја! Добри бог не може се срдити на најсветије дело љубави, на свештени акт којим се обнавља и одржава цела природа. Љубав није грех! Љубав је најлепша химна што је земља пева небесима. Ова грмљавина то је радосна објава да је наша топла љубав и на небу примљена и записана међу најлепша дела створитељева. О, велика света божанска љубави!..

Кнез се трже из лаког сна, који га беше почео освајати.

Он протрља очи.

- Ја сам почео нешто говорити некој девојци? - упита он доктора.

- Почели сте говорити о љубави - рече доктор с осмејком.

- Скорашња успомена из лова - рече кнез.