- Знам, знам, — рече кнез, климајући главом. — Мени је сасвим јасно како наш сељак гледа на те ствари. Горега од себе гони и неће му опростити никакво грешење спрам своје чељади. Спрам равнога — љубоморан је, а спрам бољег, отменијег, вишег, нарочито спрам особе која представља власт, он је покоран у тим стварима, и шта више, донекле чак сматра то за част. У Хрватској, веле, сељак се сам хвали по целоме селу кад са женом изиђе у град па се деси да му какав господин дирне жену. Сељак се поноси што има тако лепу жену да и господи мигне оком. Најпосле, ма како било, ми нећемо ни у чему трпети оскудицу. А? докторе, а? Је ли да не ћемо ни у чему трпети оскудицу?

Кнез потапка доктора по рамену и чисто га протресе. Кнезу се сијао широк осмех на лицу и доктор се постара да се и сам што пре почне смејати, те додаде:

— Ах, наравно, наравно, светлости! Како би то било да Ви ма у чему трпите оскудицу. Но, височанство, ваше је само да заповедате, а ова земља има свега, свега, свега, да у изобиљу почасти свога љубљенога владара.

Кола су летела равним друмом, а млади кнез, наслоњен на меко узглавље, поче склапати очи и дремушити.