зграда и споменика, но све најезде варвара. Рим је жив пример за то. Као реакција против тога јавља се доба ренесанса, препорођења, повраћања и угледања на стару грчку и римску класичност. Али све то још није могло потпуно повратити класичну природност. Највећи уметници из доба обновљења, (ренесанса) нису се смели и могли уздићи до слободна обожавања чисте природе, као што је било код старих Грка. Дотеривано је до појаса, па се ту застајало, и место природе, као што рекох, долазио је глупи листић, или парче какве крпе.
Кнез је био као у грозници. Осећао се као Арављанин, који се насркао хашиша, извалио се на врелу мраморну плочу у жарком хамаму, затворио очи, па обузет струјом усијана ваздуха и уљуљкан јаром, која му бије на сваку пору на телу, плива у слатком, раздраганом заносу, окружен читавим светом свакојаких сладострасних слика и прилика.
Заваљен у колима, с наслоњеном главом, која се као у колевци полако љуљушкала на меком кадивеном узглављу, с полузатвореним очима, он је скоро већ био и заборавио да има још кога крај себе. Не дајући себи тачна рачуна ни шта говори, ни коме говори, ни за шта управо