обрезани. Нечија немилосрдна рука поодбијала им је све чиме су се као мужеви одликовали, а дубоке ране њине биле су покривене отрцано-знаменитим листићем.

— Какво ситничарско лицемерство. Има ли иоле озбиљна човека, који би могао веровати да од оваких ствари зависи морал у једном друштву и да би бечко друштво с тога постало неморалније, да су ови камени људи остали у пуној природи својој, онакви као што су и били!

Све ово притворство донело је Хришћанство. Хришћански аскетизам убио је вештину сликања и резања у самој клици, јер ту је требало представити баш „плот“, живо, голо месо човечије. Међутим испод овога лицемерног проклињања „плоти“ крио се често највећи разврат. Свети оци, који су тако ревносно проклињали природу људску у хладном, чврстом мрамору, благосиљали су и љубили голо, топло, меко, ружичасто тело својих конкубина.

У првим вековима хришћанске победе, кад је хришћански фанатизам био највећи, вештина сликања и резања почела се јако губити. Поље, где се она највише ширила — природа људска — било јој је забрањено. Уз то су фанатички хришћани варварски почели рушити споменике старинске вештине, сматрајући то као остатке незнабоштва. Хришћанство је разорило више класичких