заслуга. Фидије, Поликлет, Праксител и други обесмртили су се представљајући у камену истинске облике гола, жива човека. Ми пак дотерали смо данас дотле; толико смо залутали у притворном стиду, да не можемо трпети истинску природу људску чак ни онда, кад се она појављује у мртвом, хладном мрамору. Док су стари Грци резали човека природно, онако какав је — ми смо се данас цивилизовали толико да и на сликама и статуама мушкарце обично шкопимо, или им мећемо међу ноге некакав глупи лист, а код женскиња, срећом, увек се дешава тако, да или прамен косе, или парче какве крпе, или какав цвет, или најпосле чак и каква тица, случајно падне баш тако, да заклони оно опасно место, са кога би пропао сав морал људски, кад би нешто, не дај боже, остало откривено. Неће ли се тако, онда се прибегава овој досетци, женска статуа тако стисне ноге да се, богу хвала, ништа не види, и морал је спасен. Пре неколико година десио се овај интересан случај. Директор једне велике европске галерије статуа поскида све ове листиће са старих статуа грчких. На скоро за тим дође краљица да посети ту галерију. Наилазећи на саме голе, природне људе, њено величанство било је тако дирнуто, да је прекинуло посету у половини. Три дана доцније директор је изгубио своје место, ма да је био и сам чувен