притворна чедност, која јавно не сме ни да спомене извесне природне односе, а у тами, иза спуштених завеса, врши највеће скаредности.

— Спаривање мушкиња са женскињем у старо доба није сматрано као нешто грешно, као нешто ружно и срамотно, што ваља крити и о чему не треба јавно говорити. Напротив, то се рачунало као један од најузвишенијих и најсветијих акција људских, величанствен чин који одржава и расплођава род људски.

Према томе овоме чину поклањана је општа пажња, установљене су биле нарочито светковине химену; у почаст престанка девојаштва вршене су читаве свечаности, и акт, кад девојка постаје жена, кад се оспобљава да буде мати, јавно је светкован.

Место да се крије и да се оставља мраку и случају, кад ће момак и девојка доћи у додир, о томе је водила бригу породица, па и цело друштво. Кад младић и девојка дозру да могу бити родитељи, онда је била дужност њиних родитеља да спреме тај акт спаривања, и он је често, као један од светих обреда, вршен у самом храму. Ствар је узимана природно и није било данашњег лажног стида.

Код шпартанаца било је законом забрањено слабим и кржљавим људима да граде децу, да се