од 10—12 година. Кад су хтели поћи, изађе угледна, лепа жена те даде дечку торбу с хлебом и сиром, што је требало да му буде храна уз пут. Жена је били лепа; мора бити да је Текелији било замакло око за њом, те кад су мало одмакли, између њега и дечка развије се овакав разговор:

— Ко ти је она жена што ти изнесе торбу, је ли ти мајка или снаја? — Упита Текелија

— Није ми ни мајка ни снаја, но моја жена — одговори дечко.

Зачуђен, Текелија упита:

— Па зар ти толицки, па већ имаш жену?

— Не само жену, но имам још и два детета — одговори дечко.

— Шта, зар ти имаш децу? — упита задивљен Текелија. — Како си ти могао направити дете кад си и сам дете?

— Ја их нисам ни правио, но мој отац — одговори дечко.

Текелија се много чудио овом чуду. Најпосле упита дечка:

— Па је ли ти жао што твој отац живи с твојом женом сад, док је млада, а кад ти порастеш, она ће већ бити стара?

— Није ми жао; што да ми буде жао? Кад ја порастем тако ћу и ја живети са женама мојих синова — одговори дечко философски.