избере друга, па онако у игри пада одозго на њега. Онда настаје стезање, дрпање, миловање, ваљање, превртање, девојке често падају у занос, врше се читаве саблазни, и то све бива јавно на очима света, па и самих родитеља девојачких.

— Јес, слушао сам за то — рече кнез. — Веле да је то некакав старински обичај румунски. По свој прилици какав остатак још из старих римских времена. Кажу да после младић обично узима ону девојку с којом се сиграо на последњем стрнџању. То је дакле као некакав оглед, нека проба. И то се све сврши у облику свечаности; стрнџање сматра се као некакав празник. Ко зна где је извор и порекло томе обичају! Можда је он некад имао свој дубок и важан друштвени значај. Можда је то било нешто налик на оно што Русо тражи у свом делу „О Неједнакости међу људима“, где ставља захтев да мушко и женско треба да познаду своје узајамне полне особине и способности пре но што се узму. Свакојако ствар је интересна и ваљало би је брижљиво и научно испитати.

— Да, рече доктор, могуће је да је то у старини и имало какав озбиљан значај, али сад је постало проста саблазан.

— Па ипак тај румунски обичај није ништа тако страшно, — узе реч опет кнез — тиче се ипак младића и девојке, који се доцније обично